Наслеђе

ТЕШАН ПОДРУГОВИЋ, ХАЈДУК И НАЈДРАЖИ ВУКОВ ПЕВАЧ
У светлу зеленог мача
Да је Вук Караџић имао само Тешана Подруговића, његова збирка јуначких песама била би велика. Да је Тешан спевао само „Женидбу Душанову“, српска епска поезија била би на светскимврховима. Наше представе највећих српских епских јунака данас су онакве каквим их је Тешан извајао. А он, из богате куће преко Дрине, морао се одметнути у хајдуке и постати ратник. И себе је, кажу, значајно уградио у своје најбоље јунаке

Пише: Драган Лакићевић

Тешана је Вук ценио више од других певача, пре свега јер је песме казивао разговетно и знао их много. Ево шта је о њему записао Вук:
„Премда има доста људи, који знаду млого пјесама, али је опет тешко наћи човјека, који зна пјесме лијепо и јасно. У том је покојни Тешан Подруговић (Бог да му душу прости!) био први и једини између свију, које сам ја за ови десет година налазио и слушао. Он је био родом однекуд између Босне и Ерцеговине, и изнајприје је био трговац, па послије убије некака Турчина који је њега ћео да убије, и тако проспе своју кућу и отиде у ајдуке, и као ајдук 1807. године пребјегне у Србију. Он је врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није ћео) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама таки су људи најбољи; јер они особито пазе на ред и на мисли, а пјевачи (особито који су само пјевачи) млоги пјевају и не мислећи шта, и знаду редом само пјевати, а казивати не знаду (с такима сам ја кашто имао муку).“
Међу мушким певачима Вуковим постоје слепи гуслари (Филип Вишњић и Ђуро Милутиновић Црногорац) и хајдуци или ратници (Стојан Хајдук, Старац Милија, Тешан Подруговић). Исто у предговору првој књизи Српских народних пјесама (Државно издање, 1891), Вук бележи: „Пјесме јуначке по народу највише разносе слијепци и путници и ајдуци.“ – „А ајдуци зими на јатаку дању леже у потаји, а по сву ноћ пију и пјевају уз гусле, и то највише пјесме од ајдука.“

ПОБРАТИМ ЕПСКИХ ЈУНАКА

Хајдук Тешан долази у Србију у јеку Првог српског устанка. Собом доноси песме о старим и новим, историјским и митским јунацима, највише о највећем – Марку Краљевићу.
У предговору књизи четвртој Српских народних пјесама (Државно издање 1896), Вук „назначује“ певаче и њихове песме:
„Од Тешана Подруговића (родом из Ерцеговине из села Казанаца у Гацку)“ набраја 22 песме. Међу њима су: Женидба Душанова, Наход Симеун, Новак и Радивоје продају Грујицу, Женидба Стојана Јанковића, Сењанин Тадија, Цар Лазар и царица Милица, као и осам песама, готово цео еп о Марку Краљевићу: Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и Вуча Џенерал, Женидба Марка Краљевића, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и кћи краља арапскога, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и Ђемо Брђанин. Песме старијих и новијих времена. У песми о женидби Ђурђа Смедеревца окупљају се највећи јунаци српске епске поезије: Марко, Милош Обилић, Топлица, Косанчић, Реља Крилатица, Старина Новак, Дијете Грујица, Сибињанин Јанко... Тешан је, вероватно, знао по коју песму о свима њима.
Ономе што је о Тешану написао у првој књизи, Вук сада додаје следеће:
„Он се по оцу звао Гавриловић, па су га Подругом и Подруговићем зато прозвали, што је био врло велики, тј. по другога чоека. Ја га у почетку 1815. године нађем у Карловцима (у Срему) у највећем сиромаштву, где у риту сече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се рани; и кад дознам, колико и какови зна песама, дам му на дан, колико му треба, да може живети, и почнем од њега песме слушати и преписивати. Пошто ове готово све песме у Карловцима од њега препишем, узмем га уочи Цвети са собом на кола и одведем у манастир Шишатовац, мислећи, да онде (где сам код ондашњега архимандрита, а садашњега владике Карлштадтскога Високопреосвештенога Господина Лукиана Мушицкога имао господски квартир и сваку другу згоду и потребу) преписујем све песме, које он зна; но кад се онда испред Васкрсенија у Србији подигне буна на Турке, и њему као да уђе сто шиљака под кожу. Једва га којекако задржим око Васкрсенија, те препишем неколике од они песама, које ми је путем идући из Карловаца на колима казивао, па га одма по Васкрсенију узмем на кола и одведем у Митровицу, те оданде пређе у Србију, да се наново бије с Турцима...“

ПО СРЦУ РАТНИЧКОМ

Тешан је, дакле, био ратник. У спеву Сербијанка, Симо Милутиновић Сарајлија помиње Подруга у бојевима на Дрини и на Романији. Планина је „ришћанина царство“ – вели Сима, а на јунацима се све сјаји, и токе и оружје и хаљине. Тешан је, значи, по себи знао како изгледа сјај јунака – да лепше опева Бошка Југовића и Стојана Јанковића. У песми Женидба Стојана Јанковића Тешан дочарава Стојаново одело и оружје у 33 стиха – све у „литрама“ злата и дуката. И у другим песмама волео је Тешан да свог јунака нагизда скупоценим оделом и многим златом.
Ратнички позив имао је удела у песниковом таленту, или га је таленат његове врсте упутио према хајдучији и борби. Истински ратник зна принципе ратовања, морални кодекс борбе. На основу његових песама и јунака за које се определио, Тешан је био истински ратник.
Истински ратник се не бори против неравноправних јунака. Наспрам Марка Краљевића, највећег српског јунака, Тешан је поставио Мусу Кесеџију. На крају боја, Марко узвикује: „Јаој мене до бога милога, / ђе погубих од себе бољега!“ Још веће признање Муси Вуков певач даје у портрету одметника од цара, разбојника рођеног на камену, који на Марков позив да му се уклони с пута или поклони у знак понизности, одговара да се ником не уклања с пута, нарочито не краљевском сину.
Морални став према свом ратничком позиву уградио је Тешан и у лик косовског витеза Бошка Југовића. Професор Владан Недић открио је читаву малу историју тог лика: како се у усменој и писаној поезији пре Вука стварала грађа за Бошков портрет уочи одласка у Бој на Косову. „Чекао се само песник – пише Владан Недић – да јој удахне душу. Он се брзо јавио, 1815. године: био је то сиромах који је у карловачком риту секао трску. – Како је Подруговић оживео Бошка Југовића?“ Проф. Недић разматра Бошков спољни лик – јунак сав у злату. Свака појединост гради јунака као икону: коњаник на коњу алату – златнориђе длаке, са златним барјаком у златним крстовима. „Исти број стихова био му је довољан да, одмах затим, спољни лик јунаков допуни унутарњим. Дао је поруку брата сестри: да ни за шта на свету неће оставити бојне редове нити уступити коме крсташ барјак. Тиме је лик витезов био завршен – спољни лик слио се са унутрашњим.“ – „Бошка Југовића нико није могао задржати да не оде на Косово. Године 1815, када је избио Други устанак, Подруговића нико није могао задржати у Срему. Он је похитао Србији да би стихове о Бошку Југовићу, тек речене Вуку, одмах потврдио и крвљу.“
Више него о Марку, Тешан је знао песама о Мијату харамбаши – њих 15.
Вук је тврдио да је Тешан у нахији Сребрничкој био кириџија, па су га Турци испребијали и умро од болова. О певачевој смрти Шафарик пише друкчије: да је Тешан убио бега Омаревића и поново одбегао у хајдуке. Враћао се у Србију, с неким кириџијама, „али се на једном ноћишту пробуди у њему убојица. Он се у крчми споречка с неким Турцима и смлати неколико од њих, а кад остали нададу вику, познавши га, он, и сам рањен, покуша да побегне од потере, али га стигну и нападну. Не имајући код себе више ни једнога фишека, Подруговић се бранио камењем и узмицао, те умакне уз планину поневши са собом још две ране од куршума...” (А. Гавриловић)

ПО ОРУЖЈУ СТАРОГА ВОЈИНА

„Женидба Душанова“ спада у неколико најбољих и најразвијенијих епских песама српских. Песничким савршенством и мудрошћу-духовитошћу она надмашује друге песме, боље по димензијама трагичности, или моралности... Песму толике раскошности не можемо наћи међу светским песмама о великим сватовским походима. Тешанова песма наша је мала Илијада. Тешан је усменом поемом хтео да у сликама похода, мегдана, витешких турнира – дочара филозофију српског народа и витештва у средњем веку. С таквим циљем морала је настати најбоља песма.
Душанов двор нема описа – Тешан га није видео. Он замишља само огромни сватовски поход. Зато је у лирским бојама приказан лик чобанина – Милоша Војиновића... У Милошеву опрему спада и „мач зелен старога Војина“ – оружје предака. Зелени мач појављује се и у другим Тешановим песмама. Да ли је боју витешког мача Тешан употребљавао као осећање жала за витешким временима – у свом добу ватреног оружја? Зелени мач засијаће јачим сјајем у пољу латинском, кад Милош треба да изврши најтежи задатак – да позна Роксанду девојку.
Јунака за кога у царевим сватовима нема вина, а за чијег коња нема зоби, Тешан припрема да ујутро заблиста пуним сјајем. И само српски цар схвата да га нема ко заступати на двобоју јер собом није повео сестриће, а то значи род и народ. Тада пред цара излази млађано Бугарче. Код Тешана бољи јунак има нижи социјални положај, баш као Муса Кесеџија у оном незаборавном обраћању Марку Краљевићу. Милошево чобанско искуство долази до изражаја у још једној вишезначној пословици коју упућује цару, спремајући се да савлада и другу препреку на походу према циљу: „Којој овци своје руно смета, / онђе није ни овце ни руна.“
А та филозофија наставља се при следећем, још тежем задатку – да позна Роксанду девојку, коју никада није видео. Господину цару чобанин-витез, прерушен у неугледно Бугарче, одговара да ће принцезу Роксанду познати по браћи, као што је у планини јагањце познавао по овцама. – За тај задатак цар му обећава земљу Скендерију. Тешан слути да је историјски Милош Војиновић – према сазнању Драгутина Костића – око 1333. године „ставилац (командант војни) у краља Душана“.
У постизању трећег, најтежег циља, Милош потеже „зелени мач“. Тумачи мисле да је зелен – од доброг челика. Та метафора, међутим, има дубље значење и подлеже многим асоцијацијама. У тој боји налази се чудотворна моћ, вера у оружје, својства слична сабљи са очима (војводе Момчила, у песми „Женидба краља Вукашина“ Стојана Хајдука). Тај мач је део Милошевог коначног лика и његовог свеколиког сјаја – витешког и моралног.

***

У хајдуке због зулума
У списима Јанка Шафарика, Андра Гавриловић је нашао драгоцене податке о Тешану. Објавио их је 1908. године у фељтону новина Труба, под насловом „Два српска певача“: „Шафарик бележи да је као хајдук ранијега доба био на гласу с јунаштва, али никада није скупљао дружине нити је хтео бити харамбаша већ је ступао у туђу дружину и живео слободно. Био је од имућне куће, а у хајдуке је отишао од турскога зулума.“

***

Вагање
У Тешановом животу има доста живота његових јунака. „Једном му је учињена некаква неправда и он није могао преко ње мирно прећи: ваљало је или да убије буљубашу Јоксима који му је ту неправду учинио, или да се сам уклони. Он нађе да је буљубаша Јоксим, иначе храбар ратник, потребан својој војсци и даље, мада је био непогодне нарави. И тако напусти логор и Србију знатно пре пропасти с јесени 1813. и пређе у Срем, где је, мучећи се, животарио.“

***

Тешанов Марко
Циклус о Марку је надомак епа. Марко више личи на хајдука него на краљевића. Он је осмехнут, супериоран, духовит. Спрам цара – српски витез, спрам раје – заштитник. Хумор одликује Марков лик и поступке. Тешанове песме су ведре, пуне слободе и победе. Супериорност јунака није само у његовој храбрости, снази, оружју, него и у интелигенцији, памети, духовитости. „... Лик нашег највећег епског јунака још није био завршен“ – пише Владан Недић. „У дотадашњој скици, затим, одвише су биле истакнуте тамне црте: суровост и убојиштво. Тек су певачи Вуковог времена лику Марка Краљевића дали рељеф и велику привлачност. У првом реду, Тешан Подруговић.“

***

О женидбама јунака
Тешан Подруговић радо пева о женидбама, „а то бисмо најпре објаснили као израз хајдукове жудње за женом и за огњиштем“, додаје Владан Недић. Најчешће су женидбе у Латинима: цар Душан, Поповић Стојан, Смедеревац Ђуро... Бугарком се жени Марко Краљевић, Будимком Тодор Јакшић, а Иво Голотрб – Туркињом. Туркињом се жени и Тешанов Стојан Јанковић. Свака женидба има поруку: „Тешко свуда своме без својега.“